Gošća novog izdanja Stav podcasta "U prvom licu" bila je Bakira Hasečić, sinonim borbe za istinu i pravdu.

Žene s tokom agresije na Bosnu i Hercegovinu preživjele nepojmljive zločine - brutalna silovanja, fizičko i psihičko zlostavljanje, zarobljavanja, prisilne radove, deportacije, ubistva. Bile su korištene kao živi štit, zatvarane u logore i zatvore, izlagane mučenju, pljački i poniženju. 

Mjesta zločina bila su sveprisutna - od zatvora, škola, sportskih objekata i policijskih stanica, do javnih prostora, kuća i poslovnih objekata. Uprkos svemu, preživjele su i imaju pravo na istinu, pravdu i priznanje.

- Nisam shvatala šta se dešava. Mislila sam da će proći u 10, 15 dana, da su se borili za vlast; kad u duši nisi pokvaren i kad ne razmišljaš da može komšija komšiju zaklati, ubiti, doći ti u kuću da ti siluje. Dugo sam razmišljala dok nisam shvatila da je to jedan veliki projekat, posebno u mom Višegradu, koji je od aprila bio na kapiji pakla - kazala je ona na početku.

Govorila je o strahotama koje su preživjeli Bošnjaci Višegrada, brojnim teškim ličnim i porodičnim pričama, ali i svojoj teškoj priči.

- Došli su po mene da idem u policiju. Na izlasku iz policije završila sam u podrumu čajne kuhinje policije, kao i mnoge žene. Tu me je seksualno zlostavljao Milan Lukić. Vrata je otvorio Boban Tomić i samo ih zatvorio. Ne znam kako sam izašla, plačem. Vratim se kući, moj Salko je vidio, znao je - ispričala je ona. 

Nakon nekoliko dana odvode je u Srednjoškolski centar "Hamid Beširević", na saslušanje kod pukovnika Vučkovića.

- Ušla sam i našla sam tog što je rekao da je Vučković. Nije imao kažiprsta, imao je crne rukavice, imao je brkove, pepljastu kosu. Naručio je sebi ručak. Pita mene hoću li, a ja odgovaram - Ne, hvala. Donijeli su mu, kao u hotelu s pet zvjezdica. Izvadio je dvije vrste pića i nasuo nam. Ja mu kažem - izvinite, ne pijem. Natjerao me je da to popijem. Silovao me je u toj prostoriji. U tom momentu je ušao vojnik, predao mu raport, a ja plačem, čini mi se slama škola - ispričala je Hasečić.

Nakon svega i uprkos svemu smogla je snage da se vrati u Višegrad nakon agresije na Bosnu i Hercegovinu, ali i da vodi hrabru i istrajnu borbu.

- Obilazili smo naša stratišta. Tad sam imala jedan posuđen aparat, jer nisam imala sredstava da kupim. Uspijevala sam da fotografišem zločince, koje smo prepoznavali. Jednog dana kada smo otišli u obilazak čujem ratne zločince, policajci, kako govore "klali smo vas, silovali, ubijali, niz Drinu bacali, šta treba još da vam radimo da se ne bi vraćali". Tad sam shvatila da je osveta prema zlikovcima boriti se za istinu i pravdu. Moja osveta nije bila da učinim ono što su oni učinili meni, mojoj porodici, mom narodu. Moja osveta je da ih proganjam, da se borim protiv nekažnjavanja, da osnujem udruženje "Žena-žrtva rata" - akcentirala je ona.

U razgovoru je jasno poručila - ne smijemo se umoriti i djeci jasno moramo govoriti o onome što je agresor uradio u Bosni i Hercegovini, a kao naš zavjet i kao opomena.

Cijeli razgovor pogledajte na našem YouTube kanalu.