Gledam u šaku, moju, desnu. Velika je, košarkaška, ponegdje prošarana sitnim staračkim pjegama. Prsti su dugi, koščati i svi, osim palca, u polusasušenim ranama. Opekao sam se vrelim uljem. Djetinje nesmotreno. Ljekaru nisam išao. Tipično za mene. Rane tretiram zambakovim uljem. Polahko zacjeljuju. Hoće li ostati ožiljci? Vjerovatno. Ulje je ulje, nije šala. Neko zvoni. Dižem se, otvaram vrata. Moj sin. Tu je već neko vrijeme, u svom stanu, došao je nakratko zbog nekih potrebnih mu dokumenata. Gledam ga. Korpulentan, visok 195, jako lijep. Isti k’o moj otac kad je bio mlad, pomislih. Grli me. Ljubi. Ulazi. Sjeda.

– Šta ti je s rukom – reče.

– Opekao sam se.

– Kad?

– Prije tri dana.

– Vrelim uljem?

– Da.

– Nezgodno. Boli li te?

– Sad ne. A u početku...

– Mogu misliti. Doktoru, pretpostavljam, nisi išao?

– Tretiram rane zambakovim uljem, zarastaju polahko.

– Vidim. Bit će to dobro, a ni ožiljci ne bi trebali ostati.

– Valjda.

– Kako abdest uzimaš?

– Onako kako je moguće.

– I ja svašta pitam.

– Neka, neka... Završio si to tvoje, oko tih papira?

– Ma kakvi. Gdje god se pojavim, a da bih ubrzao proces, treba mi štela. Nisam imao iluzija da se u međuvremenu nešto nabolje promijenilo, mislim na administrativne procedure, ali ovo sad, pa to je... Ovo je da te Bog sačuva! Znaš, da mi nije tebe, ovdje u Tuzli, nikad zanikad u ovu poseljačenu kasabu ni privirio ne bih!

– Meni pričaš. Knjigu sam o tome napisao.

– I šta se desilo?

– Šta će se desiti? Niko se ni po zadnjici nije počešao. Tuzla je takva, bešćutna.

– Znaš šta! Idemo mi u Ljubljanu! Ionako te u ovoj selendri niko i nikad nije razumio. Ili, tačnije, nadrastao si takve, a to ti, očito, nisu oprostili. Pa? Idemo li?

– Ni govora. Staro drvo, star korijen. Kako ga iščupati i presaditi!? Nemoguće. Osim toga, izmirio sam se s Tuzlom, a ovdje sam i sijao, godinama, decenijama. Doduše, žetve još nema i to je, tako, pomalo... hm... nezgodno, ali bit će, bit će, ako Bog da, jer radio sam, barem se nadam da je tako, kako treba i, pride, nenametljivo, s čistim nijetom... Eh, ček, ček, sam mi nešto naumpade! Samo trenutak, da ti pročitam nešto... Da vidim, da vidim... Mislim da mi je to u telefonu... Aha, tu je! Evo šta hazreti Mevlana u jednom bejtu kaže o ovome o čemu sam upravo pričao. Slušaj! “Ako se pouzdavaš i oslanjaš na Boga, dželle šanuhu, i Njegovu pomoć, onda to čini kada posao radiš i kada si ga uradio – (najprije) posij, pa se onda pouzdaj u Silnoga!” Eto! Da čujem!?

– Hm... Sijao jesi, to nije upitno. Ali, nema žetve, baba. U tome i jeste problem. Ili nije, ako sjetvu sagledavamo, a čini mi se da to želiš reći, kao zalog za onostrano, ahiretsko, za žetvu koja tek treba uslijediti. Jesam li dobro ovo?

– Dobar, dobar... Idemo li u Ljubljanu?

– Ne. Neka tebe ovdje.

– Brzo se ti i ja dogovorimo. Tako treba. A sad, lijepi moj, te ti nama vodu za kahvu pristavi, a duhan je, možeš ga odmah donijeti, na kuhinjskom stolu, u, vidjet ćeš, zelenoj limenoj kutiji!

– Evo, ide!